Destiny is for losers

Pre nekoliko mi je tata rekao 'Ako ti je glavni cilj u zivotu da budes srecna, onda nikada neces biti srecna.' svakim danom sve vise shvatam da je to istina, medjutim onda ne mogu a da se na zapitam - Zasto onda ja zivim?

Secam se nekada nisam ni mislila o tome da li sam srecna ili ne, jednostavno sam uzivala u jednostavnim i malim stvarima koje bi mi cinile svakodnevnicu. Ali to je bilo svega 10ak godina mog zivota. Onda sam izgovorila prvu psovku, poslusala prvu folk pesmu, potukla se, ozbiljno posvadjala, prenela trac, pozajmila stvar...malo po malo sam pocela da radim stvari koje bas i nisam volela ali svi oko mene su ih radili pa sam pratila, ali daleko od toga da me je to cinilo sretnom. Nasla momka, ljubila se oko skole..nista. Zasto nisam bila zaljubljena? Zasto mi je bilo sve isto? Onda, mi rekli da je ljubav cesto nesretna. Vidim moje drugarice placu i nerviraju se oko momaka pa ajd' i ja da probam. Ali ne, ni to nije uspevalo ali sam postala dobar folirant. Izuzetan folirant, rekla bih. Znala sam kako da se ljutim, pravim frku, glumim da mi je stalo. Iskreno? Postojalo je malo stvari do kojih mi je stalo, barem mislim da je postojalo, sada ih se vise i ne secam. Onda sam shvatila da biti isti nije toliko zanimljivo a naci nekoga ko ti je slican je jos manje zanimljivo. Pa sam postala najposebnija osoba u gradu iako se nisam isticala garderobom ili stvarima koje sam posedovala, a nisam ni puno truda ulozila u sve to. Ali sam sve to vreme bila ili nesretna ili nezainteresovana. Druzila sam se, ljubila, izlazila i pila..ali svako jutro mi je samo bio cilj da mi ne bude dosadno. Sve nek bude ali samo ne dosadno. Zivim u gradu/zemlji (a sve cesce mislim i u svetu) gde je ljudima glavna zanimacija ispijanje kafe i izlasci u grad. Da li me to zadovoljava? Ne. Ispijanje kafe mi je zanimljivo jedne nedelje izlasci u grad po neki vikend, ali sta drugo da radim? Moram da priznam da sam jako flegmaticna ponekad i da sebe ne umem da pokrenem. A ako uspem da se pokrenem, to zna da me ucini sretnom na sat, dva. Uvek sam zelela da zivim u drugoj drzavi jer mislim da je tamo mnogo zanimljivije, da ljudi imaju puno toga za raditi. Npr. da zivim u New Yorku isla bih na sve moguce kurseve, treninge..isla bih u zabavne parkove (i kad budem imala 99god. bice mi zanimljivi), isla bih u pozorista, u bioskope......svaki dan bih imala nesto da radim.

Trebala bih da skupim hrabrosti jednoga dana i da odem i da makar mesec dana zivim onako kako sam oduvek sanjala-da probam razlicite stvari i da upoznam sto vise stranaca,da steknem sto vise iskustava. Kad ostarim da mogu da kazem 'Ej, Ja? Ja sam zivela!' daaaaa........da zivim i da mi ljubav ne bude glavni cilj u zivotu. Da sve radim onda kad hocu i koliko hocu, da ostvarim svoje ambicije! Uh. :) najveca zelja mi je da ostvarim svoje ambicije, da zivim od svojih para, da sebi mogu da priustim da idem da hodam ovom zemljom nesputano..i da ne citam novine, da ne znam ni o jednom ratu, ni o jednom teroristickom napadu, ni o jednoj novoj bolesti, ugrozenoj zivotinjskoj vrsti, o ljudima koji umiru od gladi...ne mogu da pomognem nikako njima, a bih. Rado bih im pomogla. Volela bih da zivim i u drugom svetu. Zamislim ponekad kako bi bilo da je svet kao iz Gospodara prstenova onaj Frodov svet :) gde svi zive u lepom okruzenju sretni i zadovoljni. Ehh...

Malo je toga sto me cini sretnom. Valjda se tako zivi i ne ocekuje previse.