o Beogradu
Published on 10/22,2012
Smesno je, danas se beogradjankama i beogradjanima smatraju oni koji su posetili nejvise splavova, oni koji ne izlaze iz TC Usce i raznih fancy mestasca koja su sada prepravila Beograd.
Onaj divni prelepi Beograd koji smo svi voleli iz nekih sasvim drugih razloga..Beograd u kome se uzivalo i to s razlogom, razlogom koji je lezao duboko u nama i koji se nije mogao izreci. Znate onaj osecaj kada odete kod rodbine izvan grada i onda se nakon nekog vremena vracate u rodni grad i prvi pogled na panoramu izazove u vama mali milion leptirica, mirnoce i zadovoljstva jer ponovo dolazite tamo gde i pripadate. To osecanje ja gajim prema predivnom Beogradu.
Ali brate sad mi ga unistise sve te manekenke, starlete i pevaljke..sve te piplice koje hoce da budu u zizi svega i svacega, pridoslice koje ne osecaju nista prema Beogradu vec samo hoce da grabe svakojake antrake koji nicemu ne sluze. Pa ruse sliku naseg Beograda! Setite se filmova poput Visnje na Tasmajdanu, Zikine dinastije..kako su divnim slikama i duhom preneli ljubav prema Beogradu na sve one koji nikada tamo nisu ni bili. U redu, vreme mirovanja je moralo da se zavrsi. Dosle su devedesete ali ni tada taj grad nije izgubio svoj duh.. tada je bio grad prepun borbe,ideala,intelektualaca sa jedne strane i dzibera sa druge,boema,umetnika,filozofa..tada je bio grad snova i zelje za promenama. Prepun bede i siromastva, kao i cela Srbija, znamo i ne prizeljkujem to vreme ponovo. Ali izgleda mi da kada smo mi odneli pobedu nad Milosevicem dziberaj je odneo pobedu nad nama. I nad Beogradom i nad celom Srbijom..sve manje kabarea, dobrih predstava..intelektualci, filozofi svi se razbezali..doktori nauka, ucen svet nas vecinom napustio. Ostali sve neki flegmatici, huligani, manekencice, glumci sa BK akademije i sacica kvaliteta da kuburi sa ostatkom sveta.
A sta ja da volim sad tamo? Jer nekada sam volela da ustanem rano rano ujutru i odem sa tatom na pijacu i u pekaru, doruckujem kiflu sa pastetom, mladim lukom i paradajzom pa probudimo mamu, popiju oni kafu a ja mleko ili milkshejk, onda se izlazi iz kuce i vraca tek uvece. Beremo pruteve vrbe da pecamo na Dunavu, setamo Kalisem, sedamo u Knez Mihajlovu 'u onaj kafic kod one fontane gde ima ona knjizara' (tako cu ga zvati celog zivota) pa se ide u bisokop ili neku deciju predstavu, pa kod rodbine ili oni odu negde a mene ostave u Atelje 212 kod strica da gledam probe i uzivam i onda uvece na predstavu neku ili oni imaju neku umetnicku sedeljku sa prijateljima a ja se igram i glupiram dok mi se ne prisapava. U takvom Beogradu sam odrasla i posle kada sam se odselila, dolazila bih cesto i uvek bih radila slicne stvari..isla u pozoriste, setala, isla u bioskop, galerije itd. Medjutim sad kad odem to mogu samo sama da radim, sto je bedak.. jer svi hoce da se zavuku u neki od TC-a i uvece se skockaju i zatim napiju i blablabla.. unistise mi Beograd, sada mi je onaj koga volim samo uspomena.
23.marta 2012. u wannabe magazinu sam procitala fantastcan interviju Mase Rebic i ona upravo govori o Beogradu, ali najlepsi deo je svakako njen prikaz beogradjanki (onih pravih, zasticenih vrsta):
Beograđanke su ponosne, pomalo arogantne, ponosno pričaju tim svojim otegnutim govorom, imaju svoj omiljen kafić ili klub, omiljen grafit, omiljenu babu na pijaci koja prodaje sir, znaju istoriju ovog grada i spremne su da se posvađaju sa svakim primitivcem koji baci opušak na ulicu, a da ne govorimo o nekom tragičnijem uništavanju ovog grada. Beograđani i Beograđanke pate za svojim najboljim prijateljima koji su zauvek ostali negde u inostranstvu, imaju najbolje gej prijatelje, otvoreni su za sve, goste društvo iz Zagreba i Ljubljane i naviknuti su na neke nadrealne situacije koje se ne mogu desiti nigde u svetu, osim ovde. I pate što nisu sve lepe zgrade u ovom gradu sređene i rekonstruisane.
nadam se da cemo jednoga dana ponovo imati onaj Beograd.