happiness is the key sadness is the answer truth is getaway.
Kao i svim ljudima koja karma ne voli, a mogu reci da mene zivotno mrzi, zivot je prepun ironije. Tako ja imam talenta za jedno a interesuje me nesto sasvim drugo, i onda se svadjam sa sobom i na silu se preusmeravam. Nakako zivim od ubedjenja da ljudi treba da rade samo i samo ono sto vole, sve ostalo je nepotrebno ako vas ne cini sretnim. Naravno isto tako smatram da je bes... ma ja o svojoj zivotnoj filozofiji, idealima, stavovima i odbrani svega toga mogu pisati vekovima. Veceras sam sela sa namerom da pocnem da pisem, da vidim kuda cu i da li cu uopste ikuda da stignem..
(u poverenju) knjizevnost ne cenim puno kao umetnost. Za mene je to niz sopstvenih ili tudjih zivotnih situacija ili dogadjaja prosaranih lepim recima, mislima o zivotu i ljubavi i uopste o stvarima o kojima se mnogo misli. Bavim se studijama umetnosti, tako da i nemam neko pravo na ovakvo misljenje, ali ipak morala sam da ga kazem/napisem pa makar se promenilo kroz sekundu. Naravno i ja citam, citam i mnogo i malo zavisi od godisnjeg doba. Moja kazna ipak je ta, sto imam misljenje i komentar o svemu. Ja toliko razmisljam da ponekad mislim da ce glava da mi pukne i fizicki i psihicki iako je to nemoguce...da cu ja da puknem. Koga zanima zasto je trava zelena?!? Mene. i sve ostale besmislice ovga sveta.
Imam misljenje, ne tako lepo i o umetnicima. Da se razumemo, ja jako cenim umetnike i njihovo stvaralastvo i genijalnost njihove reci pokreta tona. Ipak njihov odnos prema zivotu je nesto sto mi je oduvek smetalo. Veliki umetnici nisu najsrecnija vrsta coveka, zar ne? Barem nekih 70% njih. Oni najveci bili su najusamljeniji i najzaludjeniji sobom i svojim stvaralastvom.
Predrasuda (moja): Bave se unesrecivanjem sebe i ljudi oko sebe i onih ljudi koji su rasuti po celome svetu. Bacaju svoja osecanja i misli na druge ljude koji onda umesto da stvaraju neki svoj svet i odnos prema zivotu, utapaju se u njihov. Na taj nacin se sve nadogradjuje na nesto tudje i utapa. Raste (metafora) Drvo.
Znam po sebi. Stopila sam se odavno sa Adrijanom Molom. Jedan britanac, fiktivni lik, od svoje 13godine prati mene u stopu i sebicno me svojim dnevnikom zadrzava. Navikao me je da pravim planove, spiskove za sve i svasta, da razmisljam o ekonoskoj krizi, ratu u Iraku, padu Gadafija, plimi i oseki i mnogim drugim stvarima. Takodje stvorio je u meni zelju za jurenjem nemoguceg i nedostiznog i naviku da stalno preispitujem svoje odluke. Preispitujem kao da su tudje, kao da su dosle od nekog ko me ne poznaje. Tu je od moje 10godine, i citam ga i danas. Jedina knjiga tj jedine knjige koje citam opet i opet u nedogled, i citacu ih njv i za 10godina i vise. Izasao je i zadnji deo ali se bojim da ga kupim jer imam osecaj da ce se zatvoriti jedan veliki a vredan ciklus za mene i moj zivot i moj svet. Kao zadnji deo Harry Poter-a, iako je Harry bio tu samo za moje decije snove i sada kada sam odrasla jos uvek kada sanjam sanjam toliko daleko i nemoguce. Mada, Holden iz Lovca u razi me je naucio da ne trebam nikada nikada odrasti, da se cak ne trebam ni truditi.
Vidite, ja citam i ja se stapam i gradim na nesto tudje. Mozda cak i previse. To se kod mene primetilo jos kad sam bila mala, tada mi je otac rekao 'Nemoj da citas Orlovi rano lete, necu da ti pravim kucicu na drvetu' procitala sam i trazila sam i nisam je nikad dobila. Pocela sam da citam i pisem u 3.razredu osnovne skole, time sam zelela da nadoknadim veliki pretrpljeni gubitak. Samo sam sanjala izmisljala mastala i zaljubljivala se. Samu sebe sam lecila. Pevala, recitovala teske pesme koje sam polovinom sama izmisljala, pricala sa gomilom izmisljenih likova, mastala da sam Hajdi..a uvece kada zatvorim oci dopustala sam da me strah pojede, i moja masta je tad gradila mnogo ruznih situacija i bila prepuna tragicnih ishoda za moje najblize. Zato ni danas ne idem u krevet pre 00:00h jer me obuzima svasta.
Ovo pisanje je jedna odluka za mene, a ovaj tekst moje prvo lutanje. Mozda cu voditi blog redovno, mozda samo kada pozelim a mozda cu ga zanemariti..ne znam. Znam samo da ce moja glava uvek pisati i pisati i zvrljati mnostvo reci i imena i da ce uvek voleti proslost.